Bio jedan car, Trajan. On je imo kozje uši, a vrlo je tajio. Dobavio je barberlja/bricu/ nek ga brije, al kako koji barberlj ođe, tako nijedan nije došo doma, svakojem bi posjeko vrat.
No sad dođe dan i na jedne udovice sina. Ona plače, sad će njezin sin otići i neće doć natrag, kad nitko nije se natrag vratio. Kaže on:
– Mene neće posjeć!
Ošo je on tamo. Kad je obrio cara Trajana, pita ga car:
– Šta si vidio?
Kaže:
– Nisam vidio ništ!
Pita ga triput šta je vidio u njega.
– Ništ! – kaže đečko.
– Ako nisi vidio ništ, odi opet me brijat.
U nedilju išo ga brijat. Svatko se čudio kako da ga car nije ubio, jel svakog je ubio kad bi kojeg upito: „Jel je vidio kozje uši?” Onda bi onaj kazo da je vidio, pa bi ga car do pogubiti nek nikom ne isprepoveda da on ima kozje uši. Kad to jedanput taj momak sam se sušio, razboljo se, pa ga mat pita:
– Zašto ti nestaješ? – a on neće kazat.
Jedanput ošo popu pa se ispovedo, onda kazo si tajnu, to je kazo popu:
– Ja imam jednu veliku tajnu, al ne smijem nikom kazat.
Pop mu je kazo šta da radi.
– Idi u atar, iskopaj jednu jamu i naokolo se razgleđi i u tu jamu triput vikni svoju tajnu i zatrpaj jamu pa ćeš ozdravit.
Ođe Đečko i tako uradi kako mu pop kazo i dođe doma.
Već je prošlo puno vremena kad jedanput đeca po varošu, selu, di li, viču:
– U cara Trojana kozje uši!
A to je dočuvo car. zove mladoga bricu i kaže mu:
– Zašto si izdo tajnu?!
A on kaže:
– Nisam!
I da nije i da nije…! No na kraju kaže što se strefilo.
– Ja sam kazo u zemlju.
Kad su ošli tamo, vidi ti, to izrasla vrba, i od tog drveta su djeca pravila sviraljku i ta je svirala: „U cara Trojana kozje uši!”
Nikaka tajna ne more bit na svetu da se ne more doznati.
Krivda i pravda
Bila su dva brata. Jedan je bio jako dobar, a drugi nije; bio je varalica, nepravedan. Stariji je bio nepravedan, mlađi bio pravedan.
Stariji je uvjek pito:
– Šta je bolje: krivda jel pravda?
A mlađi je uvjek odgovorio:
– Pravda.
Sad su se oni latili i išli su putem, ićeju njekuda, dok se sastanu prvim čojekom i što bude taj kazo, to je istina. Pa su se oni latili, i ide čojek prid nji. Stali su i pitaju ga:
– Šta je bolje: krivda, jel pravda?
– Krivda.
A to bio vrag, spravio se u ovako ruvo.
Idu dalje, a vrag se obuko u drugo ruvo i ide prid nji, ope ga pitaju:
– Šta je bolje: krivda, jel pravda?
– Krivda.
Sad mlađi brat opet je sa sebe skinio nješta. Dotle su se sastajali s otim vragom dok nije osto gol. No, sad taj mlađi nije se engedivo još, kaže on:
– Ja ću se u svoje oče pogodit da je bolja pravda, neg krivda!
Opet idu još, opet došo vrag prid nji:
– Šta je bolje: krivda, jel pravda?
– Krivda!
Sad je stariji brat mlađem povadio oče.
– No – kaže– sad si mi oče povadio, sad me neka više nikud bavit, nego me bavi u nu šumu i metni me pod boru.
Uze njega brat, tu ga metne pod boru. Došle obnoć vile, tu su se kupale u toj vodi, a on je sjedo. Pa se vile divanu:
–Da kogod zna – kaže jedna – ko bi bio bolestan da se okupa, taj bi ozdravio.
Mlađi brat je dozno od vila da ima tu i njaka blaga. Kad su vile ošle, a on se polako spušća u vodu i opere si oče i progledo je. Ođe i blago povadi i dođe doma. On se obogatio.
Kad to čuvo stariji brat, on kaže njemu neka povadi njegove oče. On njemu povadi i isto ga pod to drvo odbavi.
I kad su došle vile:
–Tu nas njetko opet sluša!
Kad one tamo, a taj stariji brat pod drvetom, onda su ga potrgale na komadiće, tako da nije više živio.
Zato je bolja pravda, neg krivda, jel pravdom čojek dalje ide neg krivdom. Krivda je kraća.
Sakupio Đuro Franković u Kukinju 1970. godine
